Selo moje lepše od Pariza

Већина људи никада не би живела на селу. Брига око домаћинства и куће је превелик задатак за њих.
Но, кад би само знали шта се све дешава на селу. Не би имали исто мишљење.
Устанеш. Нема буке, нема галаме, само тишина и звук петлова.
Наравно, јутро на селу почиње уз једну црну без шећера и једну изувачу.
Одрадиш оно што имаш, одеш до продавнице, свратиш до каване успут и попричаш мало са људима који немају те бриге да ће се заглавити у саобраћају или шта ће јести на брзину. Дођеш кући, а за доручак баба исецкала мало шунке, домаћег сира, погачу и наравно као аператив још једна изувача.
Одеш на њиву, порадиш послове, вратиш се мало одмориш, гледаш телевизор, видиш да опет неки чича кења о поштењу док курва клима главом.
Угасиш телевизор. Доста ти је срања за један дан. Свратиш до комшије, питаш како су му деца. Јел су се снашла међ зидинама. Прича је иста. Ради се, учи се. Седнеш на клупу испод велике Липе и слушаш тишину и звук мира. Јако добро звучи.
Полако пада ноћ над селом. Опет се све умртвило. Тишина. Пуше се димњаци, суши се месо, а људи у биртији причају до ситних сати, уз нешто нарезано под 90 степени и једну домаћу, чисто да склизне кроз грло. Лежеш, упалиш телевизор. Опет срања. Убиства, силовања и саобраћајне несреће. Гасиш телевизор, склапаш очи и веома си срећан што ниси део те приче.