Пролазити кроз живот нечујно. Незапажено. изманипулисано.

Ниси ти онај који управља, већ неко изнад. Хијерархија ти је затворила очи, а ти, не трудећи се то да исправиш, лебдиш у ширинама безнађа и ништавила. Своје поступке не бираш, они их бирају. Као Орвелов Велики Брат.
Суштина је да мислиш да си слободан. Али ниси. И нема ти излаза, остаћеш минион система до краја свог бедног живота. Поглед ће ти бити широк колико и вагина невине клинке, али ти се ни тад нећеш потрудити да заиста отвориш очи.
Теби је просек добар. Не смета ти мирис устајале масти бурека који једеш за доручак, и другоразредне кафе коју пијеш на паузама. Добро ти је у нижој класи. Сервирају ти смисао живота, интересовања и циљ. Ти не ходаш бесциљно, већ за њиховим циљем.
А близу су да свој циљ у потпуности остваре.
Испрали су мозгове маси.
Сад ходаш, и надаш се бољем, али ништа не радиш да би томе допринео. Већ, затвореним својим, а отвореним њиховим очима каскаш ка циљу.

Појава која настаје кад загоракису другарица каже "Зажмури да се пресвучем".