Školski psiholog

- Уђи, седи овде.
- Хвала.
- Послужи се бомбонама, ево.
- Може која, хвала.
- Е сада, Марко, реци ти мени што си дошао овде данас? Шта то мучи једног тако великог дечка? Хоћеш сока, извини, нисам те питала?
- Чашу једну, нећу више.
- Онда? Слушам те.
- Па, имам проблема код куће неких, али не смем да причам баш о томе јер се бојим...
- Хајде, ја сам особа од поверења, мени можеш све да кажеш! Уосталом, за то ја и служим.
- Тата мало воли да попије понекад, знате...
- Да, да. Слушам те ја све, причај.
- Попије тако и онда када се врати кући малтретира мене и брата, док маму понекад и удари...
- Ију! Дете јадно, па колико то већ траје?
- Ево недавно је почело, негде пред крај августа, стварно није био такав пре. Не могу више да издржим, морао сам некоме да испричам све ово...
- Дер дер, решићемо ми то све.
- Могу још мало сока?
- Можеш душо, наравно! Узми још коју бомбону!
- Може, хехе.
- Шта те још мучи?
- Дере се на маму некад, не можемо брат и ја да спавамо... Не знам шта им је.
- Проклетник!
- Тето, морам да идем сада, долази тата по мене, могу да дођем и сутра?
- Увек, кад год имаш неки проблем, ја сам ту.
- Довиђења.
- Испратићу те, 'ајде.
-----

- 'Де си мајсторе, идемо кући, мама направила пуњене паприке, прсте да полижеш! Добар дан госпођо.
- Здраво. Марко, запамти шта сам ти рекла.
- Хоћу!
- Како било у школи?
- Супер, био сам код ове тете на разговору, нешто безвезе, барем сам се најео бомбона!
- Најеб'о си ако не будеш могао да ручаш!
- Немојте се дерати на њега, са децом се тако не разговара!
- Шта си ти овој насрао, да ми је знати. Пожури, истиче ми паркинг, после ће бити тајо ја би' патике.