Osoba koja nema hrabrosti da se suoči sa pravim ludacima, pa zato obuzdava nemirnu decu.

Strašilo za nedisciplinovane đake, kada učiteljica, ili nastavnica preti nekome da će ga poslati kod psihologa.
Ono što plaši nije sam psiholog, već šta će biti kada ostatak odeljenja vidi da je taj neko bio kod psihologa. Sasvim izvesno će ga proglasiti za ludaka, i shodno tome će ga zajebavati.
Kada neko ima tu nesreću da ode kod psihologa, predstoji mu čitavih 45 minuta trućanja o poremećenom sistemu vrednosti, potisnutim osećanjima i o nemogućnosti da se razlikuje stvarnost od fikcije. Na ne tako suptilan način, psiholog će pokušavati da izvuče informacije o porodičnoj situaciji đaka koji mu je poslat, da bi pljuvanjem po njegovim roditeljima objasnila njegovo loše ponašanje. Što se više đak trudio da objasni kako oni nemaju nikakve veze sa tim, psiholog je sve više uveren da je na pravom tragu. Čak iako se okane toga, onda će iskoristiti činjenicu da on (kao i svi drugi) igra nasilne igrice i da on nije u stanju da ih odvoji od stvarnosti, pa su mu one uništile sistem vrednosti.

Kada se seansa završi i đak dođe nazad u svoje odeljenje, svi ga zajebavaju da je ludak. Ovakvo iskustvo, deluje na đaka da ubuduće po svaku cenu izbegava odlazak kod psihologa, tako što će da se smiri kada to bude bilo neophodno.

Најефикаснија машина за трансформацију изостанака све врсте у оправдане, те она ради без беспотребног алармирања родитеља. Неприкосновен што се тиче горе поменуте радње и на самом је челу ствари које се користе за правдање. Може да послужи и као сигурно склониште од свакодневне монотоније којом су прошарани уобичајени школски дани. Довољно је само слагати како имаш неки проблем, и тада забава почиње.

Kažu da je psihologija egzaktna nauka, no meni ipak nije jasno kako nekom detetu može pomoći osoba koja ni sebi nije u stanju da pomogne. Počev od garderobe, koja je po svemu sudeći nabavljena iskakanjem sa trećeg sprata i proletanjem kroz komšinicin okačen veš, do životnih stavova, stečenih verovatno padom na glavu prilikom istog skoka.
Prvi susret sa psihologom usledi prilikom procene kako će se deca razvijati, u kom kolektivu će se najbolje uklopiti i iznad svega kakav učitelj im najbolje odgovara, kako bi se sastavilo odeljenje. I tu uglavnom useru motku do srži, doduše, dobrim delom jer roditelji već znaju kog učitelja bi želeli i slično. Tako se desi da u jednom odeljenju (kakvo je moje bilo) bude 10ak buržuja, 3-4 socijalna slučaja, 2-3 štrebera i učiteljica koja mnogo voli poklone (ako me razumete). Do osmog razreda su se posle svi iščuđavali zašto je odeljenje tako delikventno.
Zatim, psiholog je tu da prati razvoj ličnosti i inteligencije, što se postiže, jelte, vrlo korisnim savremenim testovima, poput "izaberi kuglicu od ove tri", "imaš romb, da li bi u njega ubacio piramidu ili krug" i "da li prilikom izrade ovog testa osećam bol u genitalijama" (istinit primer). Psiholog je takođe tu da reši konflikte među učenicima kada nastavnici više nemaju živaca. Tako je recimo izveden zaključak da sam ja podjednako odgovoran zato što sam sedeo u klupi i pisao dok me je stolicom sa drugog kraja učionice gađao drug (danas inače odličan poznavalac beogradskih policijskih stanica).

Profesor koji uverava neobaveštenog roditelja da se sinova 4 keca ipak mogu ispraviti i da nije tako strašno kako izgleda.