Slavski kolač

Hleb. Pagani koji se u isti kunu oduvek su upražnjavali praksu da isti lome, zasipaju ga alkoholom zvanim vino, takozvanom božijom krvlju, vrte ga u krug ko mače koje niko neće da usvoji. Muslimani veruju da je njihov Bog jedini kao što Hrišćani ili Katolici veruju u jednog boga. Buda je uvek govorio da Sila nikom dobra ne donosi, dok Grci veruju u multibožanstvo. Iako je raž sađen u Mesopotamiji još niko u tu priču ne veruje. Istina je da danas ljudi u Africi za njim čeznu, bez obzira što nisu nikad čuli za brend leba marke Klas brašna tipa 500. Širom sveta se isti baca, bez obzira što dve trećine sveta za istim plače svaki dan ili bar kuburi da ga nabavi. Kakav čovek može biti onaj kome slavski kolač služi kao ukras na trpezi, kao neizbežni detalj krsne slave. Jeste da, nije više komunista ali biti licimer je još gore nego biti otvoreno pokvaren. Hleb, kao nasušna potreba, kroz vekove je za mnoge bio cilj u životu. Danas se na ulica svetskih metropola sreće po kontejnerima u paganskim društvima kao ukras na trpezama. Neki ga i dalje sanjaju, neki lete u kosmos. U principu svi oni koji ga jedu i dalje su među nama. Neki ga ne jedu jer goji, neki ga jedu sa krompirom. Neki ga bacaju u đubre, neki ga iz istog vade. Džabe te lebom ranim" nije samo narodna poslovica, već prikrivena volja za moć, zakon jačeg i surova realnost ovo naše planete. Danas juče i prekjuče je to hleb. Sutra je to voda ali ko o tome može da misli kad mu nasušna potreba celog života oduzima skoro ceo isti.