Ono za šta je nekad trebalo da izgine makar pola naroda.
Poslednjih dvadesetak godina je potrebno vođu proglasiti za bivšeg, pranaći ga i ubiti (po mogućstvu pred kamerama). Što je više i duže obožavan, vođa se žešće skriva.
U prvom naletu slobode narod đipa po ulicama, kasnije ruši spomenike i još kasnije, kad medijska pažnja popusti, vrati se svojoj sirotinji.
Ciklus se može ponavljati beskonačno.
Страшно. Мислим на све ово што се издешавало. Колко год да је био "особен", Гадафи је волео свој народ. Тек ће они да се чешу, исто као што се ми, увек кад нас неко од ових поново обрне, сетимо оног задњег Слобиног говора и кажемо "Све је био у праву". +
Ovih dana dokon zamišljam scenu: Pokret "Blokirajmo Menhetn" dobija na masovnosti, policija prekomerno reaguje (to se već događa), Rusija, Kina, Indija, Iran i mnoge druge zemlje izriču javnu osudu nedemokratskih i tiranskih metoda vlade SAD, padaju prve žrtve, počinje vojna intervencija ograničenog dejstva sa ruskih podmornica u severnom Atlantiku, Ahmadinedžad izjavljuje da organizatori protesta za njega ubuduće predstavljaju legitimne predstavnike američkog naroda i države, za njim to čini još 58 država sveta, Dragoljub Mićunović odbija da primi ambasadorku SAD jer zastupa nedemokratski režim i posle tri meseca na Al Džaziri prikazuju kako se Barak Obama, zarastao u bradu i upišan, polumrtav valja po blatu negde u Stenovitim planinama dok oko njega oduševljeni brđani u pantalonama na tregere i sa lovačkim puškama igraju i šutiraju ga.
U novinama naslov: "Kraj jedne ere".