Slučajni susret

Slučajno sam juče rešio da pijem posle dve godine i isto tako slučajno da pripalim pljugu posle par meseci. E onda sam se iz nekog razloga slučajno zakašljao i prosuo vinjak po tastaturi. Odmah sam slučajno rešio da prvim jutarnjim busom idem do grada po novu, mada sam zadnji put pre podneva ustao malko posle Velikog potopa. I onda isto tako slučajno u toj gužvi ljudi koji su se odavno odrekli života i snova, sa prosekom godina kao Krkobabićev ćale, ja vidim nju. Baš slučajno. U jebenim somotnim pantalonama. Onako slučajno. Mada sam zadnji put devojku u somotnim pantalonama video kada su na kablovskoj davali emisiju o prvobitnim ljudskim zajednicama. E pa nosile su ih supruge od lovaca. Onda sam rešio da joj slučajno priđem, verujući u svoje kvalitete, jer sam baš slučajno sa zarađenim korpama u zadnjih godinu dana opremio nekoliko lokalnih radnji. I da ne poveruješ, nije rekla da joj je neka čast što me je upoznala, onako slučajno. I na to sam odlepio, isto tako slučajno. Jer mnogo mi se dive, onako slučajno, valjda im se sviđa moj fond reči, koji je manji od prosečne mesene plate u Keniji. Možda zato što su svi tako slučajno isfolirani. E onda ja slučajno razmišljam o njoj i slučajno me spiče kola na semaforu, jer mi se učinilo da mi se na takav dan ništa loše ne može desiti. Al to je ipak samo slučajno.