(Лето. Ибарска магистрала. Атар села Пичковац. Наилази очувана Југо Флорида са средовечним бледим и проћелавим рек'о-би-човек-асистентом нежних црта у намерно необавезно карираној кошуљи и сомотским панталонама на месту возача и полусувим акрепством женског пола са одсутним сисама и Богом произвољним носем, такође средњих година, обученим у летњу хаљину, плетени шешир r=2m како гледа у ауто-карту и не разуме ништа. У сусрет иде трактор са стајским ђубривом и припадајућим Велимиром Илићем на месту возача.)

Асистент: Драга, верујем да ћеш се временом снаћи на тој хартији, но јеси ли установила где се, пак, сада налазимо?
Акрепство: Не, драги, последњи пут сам имала прецизну слику нашег кретања у Господар-Јевремовој. Није ли саветно да питамо овога наилазећег превозника фекалија, такозваног писбоја?
Асистент: Хја, сва је прилика! Уосталом, и изрека нам вели: "Карту читај, сељака питај!"
Акрепство: Само брзо, драги. Према очитој употреби писбоја, овде хигијена свога стана нема!
Асистент: Дивна рима, голубице. Не бригај, до малочас смо готови, знам ја како са том фелом.

(Стаје паралелно са Вељом и отвара прозор.)

Асистент: Здраво-живо, сељаче! Је ли родило сено ове године?!
Веља: ШКК?!
Асистент: Јашта ће! Него кажите, прикане, води ли овај друм ка Пролом бањи? Да нисмо забасали?
Веља: Идеш право, па има знак.
Асистент: Право? Хвала, кумашине, задржах Вас, а летина не чека, ваља Вам жњети лукац! Родну годину, друшкане, и поздрав!