Ovo je defka koja ne može biti kratka, tako da je ovo više blog nego defka, jbg. mora se...

To je jedan, veoma dugačak i težak put. Što bi se reklo, pun odricanja ( zna se na šta se misli ) i raznih odluka radi ušlihtavanja bedarama iz Holandije i drugih vodećih zemalja EU. Zbog šlihtanja ne krivim političare, jer u šlihtanju je spas, niko neće reći : Ajde vi ste ponosni, mi vas volimo takve, slobono uđite u EU !

Srbija je krenula brzo, bar bi takav utisak stekli preko RTS-a. Naime, mi ratifikujemo razne sporazume, ukidamo vize, dobijamo neka zelena svetla za kandidaturu kao da smo na raskrsnici ili u diskaću, dobijamo od EU upitnike od par hiljada pitanja. A od svega toga nema ničega realnog i opipljivog za građane.

Sećam se kao juče da je bilo kada je na izborima gospodin Tadić govorio : Ako nas izaberete, deca koja ove godine upisuju srednju školu, upisaće fakultete a mi ćemo biti u EU ! 2014 je ta godina ! Naravno, Tadić jeste najbolje rešenje za Srbiju, ali nije dobro kako živimo.

Nije mnogo od izbora prošlo a sve više se pominjala 2018., a sada ni ona...

Kandidaturu dobijamo u najboljem slučaju krajem 2011. znači po ( mojim optimističkim ) procenama trebalo bi da u EU pristupimo oko 2016., najranije ! Ali mnogo su velike šanse da mi, takvi kakvi smo, ne uradimo kako je idealno, nego ćemo posle dobijanja kandidature da stagniramo na tom putu jedno 5 godina kao i Makedonija.

Kad na to dodamo činjenicu da bez jedno desetak godina provedenih u EU nećemo osetiti značajniji boljitak ( pogledajte Rumuniju i Bugarsku, oni uđoše 01.01.2007 ), kontaćete da u stvari mi verovatno nećemo provesti mladost u finom životu .

Mada naravno, nije sve tako crno, može se posmatrati i sa druge strane, sa koje gledano mi uopšte ne živimo loše...Ima mnogo većih sirotinja od nas tako da je super!

Ходање ка хоризонту.