Šta se dereš k'o birov?
U davna (ili možda i ne tako davna) vremena kada nije bilo struje ni svih medija sa njom povezanih, vlast je imala problema kako da narodu prenese važne vesti i saopštenja. Morali su da se snađu obzirom na važnost koje su takve vesti imale (sa kim smo te godine u ratu, ko sve mora da se javi u vojsku, ko je poginuo/ranjen, povećanje poreza i minimalnog iznosa mita, koji vlastodržac se razboleo od opake kijavice i kada se izlečio...). Neposredno narodu je te vesti i proglase čitao lokalni birov.
Birov je bio onaj lik koji ide kroz to mesto, lupa u bubanj i urla „Čujte i počujte!“ dok se narod negde ne sakupi na gomilu tako da svi čuju. Možda jedini posao koji se pošteno dobijao na javnom konkursu u skladu sa posebnim mogućnostima i talentima kandidata. Naravno, pre svega glasovne mogućnosti u vidu prodornog glasa i izdržljivosti njegovog grla uz poznavanje cele azbuke. To je morala biti osoba u poređenju sa kojom operski pevači zvuče k'o iznervirani Boža Đelić. Glaščina koja izbija prozorska okna, baca crep (ćeramidu) sa krovova i izaziva privremeno ili trajno zujanje u ušima i bol u glavi uz mogući osećaj mučnine (mada mnogi ovo poslednje pripisuju psihološkom delovanju obraćanja vrlih nam vlasti).
- Eeee, 'de ste bre, ljudi? Otkad vas nisam vid'o!
- Jebote, lakše malo, štas' dereš k'o birov? Niko ovde nije gluv. Bar još uvek.
