Svađa na basketu

Ако иоле озбиљно схваташ баскет и чари које ти кошаркашка лопта пружа када упадне у кош без коске, онда сигурно знаш да баскет није баскет ако се некоме не најебеш милосне мајке или га рокнеш "ненамерно" по лабрњи, јер си хтео да му залепиш бананчину.

Реално, шта је занимљиво у томе ако играш баскет а при томе не избациш оно животињско из себе...шта је занимљиво ако се у току партије не спомене мајка, ујна, баба, тетка, сестра од тетке, прабаба, све живо и мртво, фамилија рахитична, онај ко те направи и сл. У томе је бре драж баскета. Па има ли ишта лепше него када додирујеш длакаво, знојаво тело противника које воња на цркотину, који ти кења пола сата како не може да те додирује јер из тебе кипти зној као из Нијагариних водопада, а ти му онда кажеш: " Aло бре, пизда ти материна губава, па ти си бре влажнији од Тамаре када сам јој дефлорисао пичку. Ајде ћути ту и играј ко мушко, да те не сломим сад " . И онда почне свађа. Вас двојица почињете да се гурате, ништа песнице, само гурање. Један ортак те пали реченицом : " Лееееј, шта ти реко за мајку, леееј ", док двојица покушавају да вас раздвоје. Адреналин расте и онда се појави неко старији и каже: " Алоооо бре гуштери, завршавајте ту партију, да вам не би јебо милосну мајку сад обојици. Немам цео дан да вас чекам, јебаћу вам фамилију ако закасним на вечеру ". Ви прекинете са свађом, наставите партију и после баскета одете на пиво испод моста као да се ништа није десило.