Narodna umotvorina koja kazuje da svako od nas ima neku aktivnost koja mu pričinjava posebno zadovoljstvo i čini ga srećnim, ma koliko bila banalna i neshvatljiva za okolinu.
Keva i ćale se vraćaju s posla tridesetog decembra. Keva ulazi u kuću, a ćale se još uvek ne pojavljuje. Odjednom, čuje se nekakav prasak, a za njim još jedan, pa još jedan... Zbunjen, pitam kevu šta se dešava:
- Šta se to čuje napolju?! Šta puca?
- Šta misliš? Tata je kupio kutiju petardi.
- Zezaš me...? Pa, šta će mu?
- Čuješ, valjda, šta će mu. Da ih baca k'o malo dete. Šta da radiš, svaka budala ima svoje veselje.
Promoljavam nos napolje i vidim ćaleta sa najradosnijim osmehom na licu...
Мени је због тога данас један прст мало краћи...
Али и даље волим да запуцам, све док ја не купујем петарде...
Osvоjio si me sa onim ''Promoljujem nos napolje i vidim ćaleta sa najradosnijim osmehom na licu''! :)
Što pitaš, mala plava, treba ti pomoć za sljedeći pismeni?
Pravopis, gramatika, forma i sadržina, sve će Mrmun da te nauči.
Minus. Kao prvo, petarde nisu za djecu, a one jace pogotovo, takve i jesu za takve kao sto je cale u ovoj defki. Kao drugo, МишкоМоравац sa petardama se mora paziti.
Odabrao
Korle
2011-04-24 22:54:01 +0000
sjajno, dok živi dijete u nama, dotle se možemo smatrati živima