Plaža, sunce, ležaljka, dvije palme, koktel u jednoj, kubanka u drugoj ruci. Naočare i slamnati šešir na glavi. Havajka i bermude. Talasi zapljuskuju plažu, pijesak se uvija pod desnom nogom, lijeva je na ležaljci, zajedno sa ostatkom tijela. I ljuljaš se u ritmu talasa dok ti zgodne Tahićanke (ili Tahićani, kako ko voli) donose novu turu koktela u ljusci kokosovog oraha. Vrijeme stoji, tebi se nikuda ne ide, a i zašto bi?

Zemljotres. Pogine 100.000 ljudi, a ti dođeš tamo posle dve godine i zgodna Tahićanka ti masira tabane jer ne može kuću da opravi od zemljotresa. Jebiga, život je takav- nekad zemljotres, nekad rutavi evropljanin kojem radiš henddžob na tabanu.