Mlaćenje rukama tokom razgovora, slično onome na časovima muzičkog. Izuzetno iritantna navika. Nikad nisam mogao da skapiram ljude koji imaju potrebu da ti mlate šakama pred nosom dok ti nešto pričaju. Kao da će tim mlataranjem da ti objasne ono što nisu mogli rečima.

Istina, više puta sam i sebe uhvatio da "hvatam muve" dok pričam ali sam se uvek trudio da odmah presečem to da mi ne bi ušlo u naviku. Jebiga, ne bih voleo da sutra dan, kad omatorim, budem neki deda koji maše prstom po vazduhu, priča kako je nekad bilo bolje, kako omladina ništa ne radi i kako država treba duradi nešto.

Verovatno taj moj animozitet prema besmislenom mlaćenju po vazduhu vuče koren od detinjstva. Odgledao sam dve epizode "Na terapiji" sa Mikijem Manojlovićem i sad mogu da se frljam sa psihijatrijskim terminima ko da sam studirao hehehe... Da se vratim na temu. Kad sam bio klinac u školi sam najviše mrzeo časove muzičkog. Ni matematike, ni fizike već jebenog muzičkog.

Tačno imam sliku u glavi kako profa ulazi i sa vrata nam kaže: "Danas taktiramo, strana ta i ta, počnite..." A on neki zalizani nalickan ciganin. Mame im ga garave oni izgleda samo znaju da duvaju u trubu, rastežu meove i da ispruže ruku da traže.Jurio me ludak sve dok se nisam nekako nakanio da mu izmlataram neku pesmu, i to me pizda držala pola sata dok se nije smorio. Sad skoro sam čuo da su ga skinuli sa grede. Niko nije bio iznenađen. Umetnik čovek...

Jebeš mi sve, znam da ima dvočetvrtinski, tročetvrtinski i četvoročetvrtinski takt, a da me pitaš šta je takt pojma nemam, a i boli me kurac pravo da ti kažem.

Akcija koja se veoma često sprovodi na časovima muzičkog u osnovnoj školi, a koja većini dece ostaje misterija do kraja života. Naime, taktiranje podrazumeva da deca gledaju u note, mašu rukama levo-desno-gore-dole i izgovaraju: "ta, ta, taa, ata, ta, ta, taa". Negde se umesto "ta-ta-ta-ta" koristi "la-la-la-la" ili "prva-druga-treća-četa".