Crteži po telu. Neko lepi, neki ružni, neki sa smislom, neki bez. I ništa više. Nikako nešto što bi vas odredilo na bilo koji način. Nema tog tribala koji će od seljaka napraviti facu, jer da nije seljak ne bi to ni tetovirao. Nema tog e jednako em ce na kvadrat koje će od mamine splavarke napraviti fizičara. Nema tog citata na latinskom, ili pak kineskom koji će bilo koga ubediti da je ponosni nosilac istog siguran da ga tatu majstor nije zajebao i napisao ‘’mali mi je’’ na svima nama nepoznatom jeziku, dok vlasnica radnje u TC Piramida ne počne da se kikoće dok dotični isprobava gaće. To su prosto crteži koji imaju manje ili više smisla, ali isključivo za onog ko ih nosi na sebi. Ako vam znače nešto, ili vam se prosto sviđaju, tetovirajte se, ako nemate pojma šta biste tetovirali i, još važnije, zašto, a imate viška para, sedite kod kuće, a pare dajte meni. Udomiću ih ja već nekako. I nemojte da vas neko odvrati od tetoviranja tako što će vam reći da će tetovaža biti ružna kad ostarite i koža vam se nabora. Sa sedamdeset godina ćete ionako biti ružni i naborani, tetovaža će samo značiti da vam je to nešto možda nekada mnogo značilo. Ili da ste bili retard. Kako god.
