Težina pohabanih cipela
Da, ogledalo duše jesu oči, ali čovek ima još godova preko kojih mogu da se odrede duševno stanje i uticaj vremena na istog. Mračan pogled i težak hod u pohabanim cipelama su jedan od tih godova, kamenčića koje upotpunjuju tu apstraktnu sliku i u isto vreme demantuju Aristotelovu definiciju čoveka. Više se ne govori o razumnoj životinji nego o hologramu.
Tumara, putuje zračeći melahonijom stazama natopljenim grehovima i porocima sa koferom i kartom u jednom pravcu ka ničemu. Svojom težinom pojave ostavlja znakove pored puta dok ga sopstvena senka ne paralizuje. Stoji i čuje glas stare koja ga pita 'Sine šta radiš?', dok ga hladan znoj obliva, ne bi li se osvestio, skinuo cipele, uzeo knjigu u ruke i molio nebo da mu udeli snage za novu etapu.
