Toma Zdravković momenat

Trenutak kada sve preti da padne, jer ne može da ostane i stoji - izgubilo je težine koliko je imalo i sada hoće da poleti, a ne može ni to. A uskoro neće imati više ni šta da poželi..
Gotovo je. Ni jedna moralna prepreka više ne može da drži, sve u šta svojim celim bićem veruješ ili je potopljeno, ili si sklonio u stranu da ga ne gledaš, bar za taj jedan trenutak.
Sve ono zbog čega je glava hiljadu goina i šamara teška te ljulja u korenu, zanositi noge i hoće da pukne i pobegne, i sa sobom odnese sve.
Nema više vere u sudbinu, nema više vere u ljude, sebe, i da nešto dobro može biti.
Ne može biti ni loše.
Ne može biti ništa..Može biti još samo taj jedan trenutak, i obično je uz muziku, i obično u kafani, i teško je, teško pijan.
Krv iz duše lije i curi po životu, i sa njom je zauvek iscureo neko drag, neko ko se voleo, nekoliko ideala koji su pali u vodu, trenutci zajedničkog plakanja, smejanja, ljubavi i obećavanja..Svakim trenutkom odlazi sve iše, i preti da će otići sve..
Krv iz staklom isečenih dlanova lije i curi po pločicama i stolnjaku, dok na licu ostaje još neverica koja se smeje u suzama, očima u kojima se život, sekund po sekund gasi.
Idite. Ostavite me samog sa onim što je ostalo još od mene. Ostavite me da pijem, plačem, pevam i tugujem, a ako posle tog trenutka ostanem tu da ležim mrtav..Neka vam ne bude žao. Neću putovati sam.