Topli sendvič

Нешто најлепше на свету. Ствар коју смо сви чекали као озебло сунце. Свака школа је имала своју продавницу топлих сендвича у крају. Било је и хот догова, сокова, ма било је и пекара са асортиманом од переце до пљескавице, али топли сендвич је увек био врх врхова. Обично су га продавале неке згодне тете, а чике су радиле на хот договима. Тада сам се питао зашто, али данас ми је то мало јасније. Сећам се стреса који смо дожиљавали чекајући у реду као да је то нешто најважније. Ако дођеш касно, онда ће те ухватити звоно. А ни оно није помагало, јер су и професори прашћали закашњење ако је "било због топлог сендвича". Обично су их правили са шунком, зеленом салатом и обавезно са качкаваљем који се топио. Од прилога си могао да тражиш павлаку, кечап, сенф... а уствари си тражио СВЕ! И кокаколу. И то су служили. Јесте да су у њу сипали 30% воде, али то је била кокакола уз топли сендвич. Равно је могла да буде и пишаћка, не би марио. Јеботе, кад се сетим како је било лепо бити дете... Сад и даље сипају пишаћку у кокаколу, а топли сендвич има неко сасвим друго значење. Све је другачије, али јеби га, када прођем поред старе школе и погледам место на коме је био киоск, некако... опет је све исто :) Само је то место зарасло у коров, као и моје сећање на нека прошла времена. Ето, немам појма који сам курац ово писао, тако ми просто дошло. Дајте неки конкурс за тему - Жал за младошћу или Радости из младости, нешто тако, да ову патетику ставимо тамо.