Некада најтраженији на одморима у основним школама. Слишче саламе, мало мајонеза, мало купуса и бајата кифла па на загревање! Деца су га обожавала, нисмо знали да није свеж, јадни...

Свеприсутан у аутобусима гсп-а,када вас две особе притисну између њих.

Нешто најлепше на свету. Ствар коју смо сви чекали као озебло сунце. Свака школа је имала своју продавницу топлих сендвича у крају. Било је и хот догова, сокова, ма било је и пекара са асортиманом од переце до пљескавице, али топли сендвич је увек био врх врхова. Обично су га продавале неке згодне тете, а чике су радиле на хот договима. Тада сам се питао зашто, али данас ми је то мало јасније. Сећам се стреса који смо дожиљавали чекајући у реду као да је то нешто најважније. Ако дођеш касно, онда ће те ухватити звоно. А ни оно није помагало, јер су и професори прашћали закашњење ако је "било због топлог сендвича". Обично су их правили са шунком, зеленом салатом и обавезно са качкаваљем који се топио. Од прилога си могао да тражиш павлаку, кечап, сенф... а уствари си тражио СВЕ! И кокаколу. И то су служили. Јесте да су у њу сипали 30% воде, али то је била кокакола уз топли сендвич. Равно је могла да буде и пишаћка, не би марио. Јеботе, кад се сетим како је било лепо бити дете... Сад и даље сипају пишаћку у кокаколу, а топли сендвич има неко сасвим друго значење. Све је другачије, али јеби га, када прођем поред старе школе и погледам место на коме је био киоск, некако... опет је све исто :) Само је то место зарасло у коров, као и моје сећање на нека прошла времена. Ето, немам појма који сам курац ово писао, тако ми просто дошло. Дајте неки конкурс за тему - Жал за младошћу или Радости из младости, нешто тако, да ову патетику ставимо тамо.

Hrana koju svi jedu rado, uglavnom zbog istopljenog kačkavalja. Takođe vole da prave drugima zazubice sa istim.