Tračak nade

Stojiš u autobusu, gde ste svi spakovani k'o Jevreji, kapacitet premašen bar za duplo... Oseća se neki vrlo čudan miris, koji ne možeš baš da provališ šta je, niti odakle dolazi. Na levo od tebe je neki koman, koji se oseća na buksne, a na desno neki matori što vonja na sve živo i mrtvo, a prilično si siguran i da je pustio goluba... Onako hermetički spakovan, dobijaš super ideju. Što ne bi pokušao da izmigoljiš fon iz padže da malo odeš na Vuku,jer napolju kiša piči k'o iz kabla, a (k'o po običaju) kad je neka nepogoda, javni prevoz je vrlo prohodan, pa se spremaš za ono najgore-zov prirode.
Sad ti je muka, utrnula ti leva noga (sreća pa nemaš mesta da padneš) i još ti se i šora... Uspešno vadiš telefon iz džepa, e sad treba ući u ,,Operu mini''... (5 minuta kasnije)
Pališ ,,operu'', (još si u istom mestu, naravno),krećeš na Vuku, ali nešto je čudno, sporije ide, ,,konekšn problem,pliz ček...''
MOLIM?! Pomisliš u sebi, ali u neverici pokušavaš opet, ovog puta ulazi. (Dobro je već si se o'ladio...)
Kreće da učitava početnu...
(15 minuta kasnije)
Taman da završi sa učitavanjem, stiže ti SMS.
.. ,,Ko je sad u pičku materinu?!'', razmišljaš u sebi...
Kad ono niko drugi do-Telenor!
,,Imate manje od 15 dinara na računu.''
NEEEEEEEEEEEEEEEEEEE....