Totalno suprotni ljudi od flafičastih šljapkaroša po guzici sa raznih betonskih i travnatih fudbalskih borilišta.

Ljudine, Srbi, Monarhisti. Ne liče uopšte na fudbalere sa malih ekrana koji se ljubakaju u obraz, tapšu po guzama, manekenišu i grle, a jedino što ih vezuje je to što igraju isti sport. Doduše, za razliku od ovih profesionalaca i onih koji glume profesionalce po betonu, igraju za džabaka i samo iz ljubavi.

Gelovi, kreme i losioni su kod njih zabranjeni, a postoji i određeni kodeks pri odabiru dreseva u kojima će nastupiti. Znači ne može Barsa, ne može Arsenal, nikako Palermo, nikako Fiorentina i ne sme dres kluba koji su kupili neki Arapi.

Poželjno je da se nosi Partizanov, Zvezdin ili dres Srbije, a ako je baš taj prljav do neprepoznatljivosti, oblače se dresevi grčke braće Olimpijakosa i Paoka ili dres nekog gotivnog stranog kluba kao što je Vest Hem, Napoli, Lacio ili tako neki zvučni incidentni klub. Posebno se cene dresevi srpskih niželigaša ili svih ostalih prvoligaša, ali ne Vojvodine i Novog Pazara. Postoji mogućnost ako se nema dres, da se obuče neka majica, navijačka naravno ili majica nekog lokalnog mesnog prerađivača.

Patike ne smeju da budu drečave, posebno ne roze, a najbolje je uzeti crne ili odnedavno čak i bele, a bilo koje druge boje povlače namerno udaranje kako od strane protivnika, tako i od strane svojih saigrača.

Kada neka ekipa postigne gol proslavlja ili tako što se krsti tri puta ili tako što imitira pokrete i zvuke pucanja i bacanja bombi, a ekipa koja primi gol, koristi motivacione govore Vojvode Šešelja da se psihički povrati i uradi hitar kontra udar na protivnika.

Posle utakmice se pije pivo ili rakija koja se nosi u bočicama akva vive da bi se odavao utisak sportista i sarkastično prozivali ljudi koji u tim flašicama nose vodu.

Navijači srpske reprezentacije kad Sliniša pravi izmene. Ne zbog zapomaganja Boga, nego od čuda.