Tuđa mene majka udavala

Некада давно беше један писац по имену Шарл Перо. Једног летњег дана, докони Шарл узе своју писаљку, узе лист хартије и реши да напише савршену бајку, ону која ће се читати и вековима након њега. И успео је. Уклопио је све што било потребно: мистику, борбу добра и зла, победу добра и остале пичке материне. Тог лепог летњег дана настаде Пепељуга.
Е сад, убоги курвојебач из предграђа Париза вероватно није имао на уму последице које ће на психу лепшога пола оставити његова причица. Данас свако женско чељаде које је чуло ову бајку мисли да ће, поред свих животних недаћа (ах, тај сурови живот!) на крају љубав победити све. На крају ће дођи принц и метнутни стаклену ципелицу на њезину ногу и тако симболички лупити злу маћеху курцем у чело.

Е па курац.

А шта ако је нога модерне Пепељуге необријана, пета неостругана, а нокти непосечени? Шта ако модерна Пепељуга не зна да испржи јаја, да скува кафу или сипа судомил на сунђер? Шта ако је модерна Пепељуга у вези са принцем, али воли да се ту и тамо мало кресне са коњушарем, штитоношом или кочијашем? Или ако принцу једноставно пуца курац за Пепељугу?
С њом онда неће бити ништа. Она ће препотентно да гура своје недостатке испод тепиха и чекаће неког новог принца. Бољег принца. Принца коме ће она, фундаментално трула индивидуа, бити најлепши баштенски цвет. Живеће само за њега и њега ће само чекати. А кад се буде појавио, сва та патња коју је истрпела сиротица показаће се вредном.
Али он никад неће доћи. И шта онда јадној Пепељуги преостаје? Да јадикује, да криви судбу клету и маћеху злу. Јер, маћеха је крива напослетку. Маћеха се испречила на путу њене среће. Маћеха је победила.