Tuga roditelja

Podstanarska sobica, fotografije, svakodnevni odlasci na groblje i bol koji nosi u sebi. To je sve što danas ima majka. LJiljana je još nekad bila pomocna radnica u trgovini, a danas samo broj u evidenciji Zavoda za zapošljavanje. Nesnosna tuga ophrva i retkog posetioca. A prica tece ovako:

- Moj Nenad je roden pre 28 godina. Kao mali bio je mnogo dobro dete. Do cetvrtog razreda odlican dak. Otac ga je ostavio kada je imao dve godine i od tada ga više nije video. Ja sam ga cuvala. Polagala sam sve nade u njega. Da se oženi, da dobije dete, da ja odem u penziju i da cuvam unuce. Medutim, on je pošao stranputicom.
Dvosoban stan u centru prodali su da vrate dugove. Kupili su manji na kraju grada. Nenadu su pretili, pa su i taj prodali i otišli u podstanare.

Sve nade
- Sve nade sam polagala u njega, ali uhvatilo ga je loše društvo iz kog nije mogao sam da se izvuce. Kupila sam mu i jedan veliki kasetofon kada smo se preselili, koji je on verovatno prodao za tu prokletu drogu, koja uništava decu.
Nenad je bio na ratištu 1991. godine u Bosni, gde je i ranjen. Posle i na Kosovu. Poceo je da uzima drogu pre pet-šest godina. Lecio se i Ljiljana veruje da je neko vreme bio cist. A onda opet.
- Pre te sudbonosne noci imao je krizu, kada je hteo da se baci sa balkona, ali sam ga ja sprecila. Poceo je da se znoji i tada mi je rekao da ce da skoci. Molila sam ga da to ne cini i tako sam ga malo smirila. Nešika nikada nije vikao na mene. Nikada to nije uradio. Da može da se vrati, ja bih legla u grob umesto njega. Ali ne može to tek tako. Zato mi je teško što me nije poslušao. Jednom prilikom ga je i milicija uhvatila, kada je prodavao tu drogu. Da zaradi malo novca da se obuce. Skoro da nije imao ništa od garderobe. Medutim, neki drug ga je prijavio i oni su ga jedne veceri doveli sa lisicama na rukama.

Osuden je na šesnaest meseci zatvora. Bolje da je otišao da izdrži kaznu, nego što je odložio. Možda se ovo ne bi desilo. Mislim da ga je društvo navuklo. O tome nije hteo da prica sa mnom, ali ja sam sve znala.
Srce stalo
- Te veceri sa njim su bili jedan drug i drugarica. Zvonila sam i on je izašao da mi otvori sve onako teturajuci se. Dok sam se ja ovamo skidala, taj drug je poceo da vice: "Nenade, Nenade!" Ja udem. Kaže: "Jezik izvlaci!". Zvali smo hitnu pomoc i oni su odmah došli, ali vec na putu prema bolnici doktorka je konstatovala da mu je srce stalo.
- U bolnici su uspeli dva puta da ga vrate u život. Davali su mu infuziju, a meni su rekli da ostanem pored njega da ga budim i da mu ne dam da spava. Tako sam i uradila. Cele noci nisam mu dala da spava. Ujutru je doktorka došla i rekla da mu je bolje, pa su ga pustili kuci. Uvece je opet krenuo u grad. Rekla sam mu: "Nenade, nemoj sinko da ideš." Odgovorio je da ce se brzo vratiti. Stvarno nije prošlo ni pola sata vratio se. Poljubio me i rekao da sam bila u pravu i da nije trebalo da izlazi. Rekla sam mu: "Sinko, majka sutra treba da ide na posao, a umorna sam, jer sam prethodnu noc provela u bolnici." U pola noci sam se probudila i vidim gori svetlo. Viknem: "Nenade, Nenade." Niko mi ne odgovara. Otvorila sam vrata.

- Ležao je na podu. Pipnula sam mu celo i shvatila da je mrtav. Pocela sam da vrištim. Komšije su pozvale hitnu i odneli ga u bolnicu, gde su i konstatovali smrt. Receno mi je da je umro od prevelike doze heroina. U kupatilu su mu našli iglu, koju je valjda bacio.
Ljiljanini dani su prazni. Samo tuga i uspomene. Ide na groblje. Ponekad i kod kumova. I to su jedina dva mesta gde odlazi.
- Nedostaje mi mnogo. Uvece sedim sama ovde i placem. Razgovaram s njegovom slikom. Noci su beskrajne.