Tupan bi radije umro nego mislio

Zove me narod svakojako, najčešće glupak. I ne ljutim se. Uvek sam birao lakši put, onaj bez razmišljanja. I da vam kažem, nije to loš život. Nema dilema, nema kajanja, nema teških odluka. Sve je nekako... lagano.
Moji vršnjaci su se mučili sa školom, sa učenjem, sa velikim mislima o smislu života. Ja sam samo sedeo i gledao u prazno. Upijao sam svet oko sebe, ali bez da ga obrađujem u glavi. Pustio sam da mi sve prođe kroz prste, kao pesak. I dok su se oni grčili nad knjigama, ja sam se smejao. Smejao sam se njihovim naboranim čelima i podočnjacima. Mislio sam, kakva budalaština. Čemu sve to?
Nisu me shvatali. Zvali su me lenjim, tupim. Ja sam ih sažaljevao. Sažaljevao sam njihovu potrebu da sve objasne, da sve razlože. Zar ne vide da je lepota upravo u neznanju? U tome da se prepustiš, bez ikakvog otpora. Da li leptir razmišlja o tome zašto leti? Ne. On samo leti. E, tako sam i ja živeo. Bez razmišljanja. Bez briga.
Ali, moram da budem iskren. I u mom bezbrižnom svetu se pojavila pukotina. Jednog dana, dok sam sedeo na klupi, gledajući u reku, prišao mi je starac. Bio je sav u borama, sa očima koje su videle sve. Seo je pored mene i upitao me: „Šta to misliš, mladiću?“
„Ništa“, odgovorio sam. „Ja nikad ne mislim.“
Starac se nasmejao, ali to nije bio onaj smeh kojim se ja smejem. Bio je to tužan smeh. „Mladiću“, rekao je, „život bez misli je kao brod bez kormila. Ljudi plove, ali ne znaju kuda idu. Oni žive, ali ne razumeju zašto žive.“
Njegove reči su me uznemirile. Prvi put u životu sam osetio neki nemir, neku nelagodnost. Osetio sam da je u pravu, ali nisam želeo to da priznam. Moj život je bio toliko lak. Nisam želeo da ga komplikujem.
„Radije ću umreti nego misliti“, promrmljao sam.
Starac me je pogledao, a u njegovim očima video sam iskrenu tugu. „Nećeš, mladiću“, rekao je. „Smrt je samo kraj. Ali, život bez misli... to je beskrajna praznina.“
Tog dana sam ustao i otišao. Nisam se osvrnuo. Hteo sam da zaboravim njegove reči. Ali, nisam mogao. Kao da su mi se urezale u glavu. I sad, dok sedim sam, ponekad se uhvatim kako razmišljam. Nije to lako. Boli me glava od toga. Ali, više se ne smejem. Ne smejem se njihovim naboranim čelima. Jer sad znam... da su sve te bore tragovi života. Dok je moj život, bio je samo prazna stranica.
I sad, kad sam na kraju svog puta, shvatam da mi je jedino kajanje to što sam se bojao misli. Bojao sam se života. Jer, život i misao su jedno. A ja, ja sam radije hteo da umrem, nego da živim.