Urbane kamikaze

Pošast 21-og veka. Hodajuće katastrofe i ulične tempirane bombe. Nastale kao nuspojava nijedne druge do napredne portabl-elektronike iz Japana, zemlje koja je, paradoksalno, iznedrila i one originalne kamikaze, te neustrašive i pokojne junake neba i mora. Doduše, po povoljnoj ceni ( autor se zbunio; prim.prev ). Da, pogodili ste. Jebeni ljudi sa jebenim sluškama na jebenoj ulici!

Naoružani svojim mp3-kurcima, Ipod-palcima i Sansa-govnima, poput nekakvih digitalnih zombija oni bauljaju po gradu, prelaze prometne ulice, koriste javni prevoz, pokretne stepenice i liftove, potpuno nesvesni prisustva i ostatka sveta koji sve to isto radi samo sa jebenom namerom da negde i stigne! Izmučeni ljudi im trube, viču im da se sklone, ljubazno ih pitaju ''Da li silazite na sledećoj?'' i ne dobivši odgovor urlaju k'o manijaci...i, jednom rečju, na sve moguće načine pokušavaju da ih obaveste o svom postojanju i namerama, ali uzalud. Naše drage urbane kamikaze samo ćute i mrtvo blenu, mozga zapranog zvucima do daske odvrnutog tehna, hausa, roka, panka, turbo-folka, dok se u ipak ređim slučajevima primerci umeju drogirati i džezom, klasikom ( takvi najčešće i ginu ) ali i najnovijim albumom Ivana Bosiljčića, inače tate po zanimanju.

Eto, pre neki dan, pogin’o ovde u Berlinu jedan dečko na pešačkom prelazu. Sluš’o, kažu, muziku pa nije video semafor. Odbacio ga autobus dobrih 10 metara, ostale od njega samo sluške. Turčin, pa se nije digla neka veća halabuka. Samo omanji članak u novinama. Sa najskorijom slikom, razume se. I šta? On mrtav, mnogobrojna turska familija zatvorila svoje ćumeze zbog žalosti a šofer ni kriv ni dužan otiš’o u kurac i propustio odlazak sa sinom na tekmu Herte protiv Fortune iz Dizeldorfa, al‘ nema veze, jebeno izgubili 1:2. I zbog čega? Zbog Šakire, Riane, Gete, DJTiesta ili koje god se tursko arlaukanje nalazilo na njegovoj jebenoj plejlisti?!

Uostalom, na vašem lošem danu je da odlučite.