Uspinjanje liftom kroz život

Супротност успињању степеницама кроз живот, што је карактеристика самоуких и вредних људи.
Од малих ногу су сва врата отворена. Наравно, нека су се отворила сама захваљујућу срећној звезди под којом се појединац родио, која га је одредила да припада одређеној привилегованој групацији. Нека се нису отворила сама. Отворили су их други. Где год би зашкрипало, имало је ко ће додати уља и све је ишло као по лоју. Умереном брзином, али без зноја.
За то време, особа која се уздиже лифтом може да види ове са степеница како се муче. Може, али и не мора да их гледа. Ко их шиша, имамо ми у лифту паметнија посла. Све иде праволинијски без већих импулса, као ЕКГ мртвог човека. Зашто би ишта пошло по злу? Док не стигну до врха могу да раде разне ствари. Прво, могу да се ругају овима са степеница. Али и не морају. Могу да се диве својим сапутницима. Могу да промене лифт. Могу да ангажују ове са степеница да им очисте лифт. Могу да их ангажују да им отпевају нешто. Могу да их пошаљу по цигарете. Или клопу. На крају, могу да не раде и ништа, што је њихова омиљена окупација. Углавном ово практикују, без стрепње да би се ишта могло десити.
Појединци са степеница нису задовољни тиме што су ту. Зато траже алтернативу. Траже да се ухвате у коло, да уђу у лифт. Да би ту ушли потребан им је неко из лифта да их убаци. Пошто су ови из лифта обично неиживљени и незасићени, са врло одређеним потребама, не треба да чуди што обично одвоје неку згодну цуру са степеница. Дају они њима места у лифту, док оне трипују да је то због неких њихових специфичности у односу на друге. "Знојење уз степенице је за сељаке", рекле би оне. "Ми смо за њих класа", исте би додале. Постоји још доста профила који са степеница пређу у лифт, свесни тога да сада почињу да деле њихову судбину.
Ови са степеница такође виде оне из лифта. Они их виде и завиде им. А да ли тако треба да буде? Да ли су они све узалудно радили, или су ипак стекли богатство које ће им кад тад користи?
Када се систем сруши, када се коло среће окрене, када сви колективно почну да падају, једни лифтом, једни степеницама, онда ће се видети плодови зноја и онога што су и једни и други оставили за собом. Ако се за пример узме по један појединац из оба табора, видећемо следеће. Тип из лифта почиње да пропада брзо, незадрживо. Не може се борити, не зна како се успињао, нити шта је пошло наопако. Лифт који пада је немогуће зауставити, а камоли поново покренути на горе. Пад на дно је болан и трагичан. Оставља му једино опцију да пређе на степенице, што он не зна. Нема искуства. Остаје ту на дну да се нада да ће нека света сила поправити лифт. То може бити неко са степеница, али и не мора. Ретко се тај лифт поново покрене.
Са друге стране, лик који се успињао по степеницама не пада толико болно. Он пада полако, али пада истим путем којим се успињао. Путем којим је већ прошао и зна све загонетке које је он већ донео и које је успешно решио. Падање низ степенице доноси му наду да ће се зауставити убрзо, можда баш на следећем степенику, отрести прашину са себе и наставити даље. Ту су чак и други, којима је узпут пењући се помагао. Они ће му пружити руку да устане. Њему није тешко да подигне главу на горе, погледа колико је сишао и поново пређе исту деоницу, а потом настави даље. То се врло често дешава.