Usran dan

Budim se. Lagano otvaram oci. Jutro predivno, ptice cvrkuću, sunce sija. Lagano se protegnem, stanem na noge, a onda osjetim tup bol u predjelu desne pete i čitavog lijevog stopala. Pogled na dole, kad ono lego kockice koje su moji maloljetni rodjaci iskopali iz nekog sandučeta u kući. Sa blagim šepanjem dolazim do kupatila, i okliznem se na vodu koju je veš mašina pustila u toku noći. Dobro ugruvam tintaru, ustanem i prilazim lavabou. Obavim većinu jutarnjih radnji. Vratim se u sobu, nađem neke krpe, uvučem se u njih. Sat pokazuje 6.15. Koji ću moj tako rano, upitam se. Ulazim u kujnu, vidim, tamo sat pokazuje 10.30. Mašala, okasni se na predavanja. Na brzaka krenem, odem do stanice, i čekam bus. Prolaze autobusi, a nijedan koji meni treba. Stade jedan, iz njega izlazi lik i kači papir da bus koji meni treba danas ne saobraća. Elem, sačekam nekakav bus koji staje na 20 min od faxa, i to je najbliže moguće. Na satu 13.30. Stižem na fax, čujem bio nekakav testić, lak ko papir na kom je napisan. Bonus od 10 poena. Aj jeiga, kažem, život ide dalje. Još samo 2 sata predavanja. Profa nešto ljut, ja rek'o, aj se smirim, da me ne izbaci. Međutim, zivka me kolega iz drugog reda iza mene, kao, nešto bi da me pita. Okrenem glavu, prozborim nešto, profa me vidi, i naravno, sa slašću izbaci. 'Bem ti usran dan, velim u sebi. Izađem ispred amfiteatra. Telefon zvoni, mala zove, kaže ne može večeras, dolaze joj gosti. Aj nema veze, kažem joj, vidjećemo se valjda nekad. Pogledam napolje, a ono se naoblačilo, i kiša prokapava. Taman da izađem, a ono udari pljusak. Lijepo, od ovog ne može gore, pomislih. Na satu 16.00. Pod pljuskom krećem prema onoj stanici od 20 minuta. Stižem tamo, naravno sve puno pod onim limom iznad klupe. Skontam da sam trebao da uplatim obroke. Naravno da je sad kasno, kojmoj, kad oni rade do 2. Nema veze. Bus konačno stiže, ja ulazim, i krećem. Vozim se tako, kad na trećoj stanici, vozač kaže, ajmo napolje, motor se pregrijao itd. Opet kisnem. Na satu 17.00. Da idem u menzu na večeru, ne ide mi se.Sačekaću drugi bus. Vraćam se u zgradu, vidim poštu, stigli računi. Krenem u lift, pritisnem 7, i ide lift, prvi, drugi, treci sprat, kad stade između četvrtog i petog. Super. U to na satu 18.34. Ja skinem sat i lupim ga o pod lifta što sam jače mogao. Isti se raspadne. Pritisnem ALARM, kad za oko po' sata stiže ekipa, izlazim iz lifta. Taman da uđem u stan, kad me sretoše stranački odvratadovrataši, te i s njima kao da prozborim. Odjebem ih, uđem u stan, pogledam u frižider. Prazan, niti piva, niti hrane. Pogledam na sat, vrijeme za večeru, 19.30. A zajebi, odo gledam TV. Upalim TV, on radi dobro nekih pola sata, odjednom počne da zuji, zuji, zuji i eksplodira. Pukla katoda, mamu joj njenu. Sati 20.30. Zovem nekog pajtosa, velim, ajmo u grad, a on se ko pikica nećka. Ja mu kažem, buraz, 'oćeš nećeš, nećeš, goni se. Odem u obližnji kafić, naručim Staropramen, kad poče i konobar. Te ne mogu da ti dam pivo, te daj isprave, te ovo, te ono, i odjebem ga, sa dodatkom da u tu kafanu više ne svraćam. Nazad u stan, koji moj, odo' da spavam. Legnem u krevet, opet se blago protegnem i udarim o zid. Sa tupom glavoboljom, zaspem, u nadi da od ovog gore ne može.