Непријатељ број један оних који полажу вожњу.

Trenutak kada svi idemo u pekaru u nada da ce ovaj put u bureku biti mesa...

Stoka je pustena

Trčim, a ni ne znam kuda da otrčim niti kome da otrčim.
Napolju magla, gadna. Skoro gadna k'o bajata užina koju nam uvaljuju za 500 dinara.
500 dinara kojih naši roditelji jedva skrpe i dobiju u oktobarskoj plati, iako je april već uveliko pri kraju. Ali dobro dođe taj veliki odmor. Svet oko nas. Dosadno ko skupština.
Skupština šta je koji kurac to uopšte?! Nema veze, nije ni bitno.
Na ovom malom odmoru ne mogu ni pošteno da se ispišam. A veliki odmor.... poželim ga uvek, da se istrčim i zaboravim na tih 25 minuta na sve. 25 minuta toliko nebitnih, a tako korisnih. Svi problemi i ocene nestanu. Šutneš neku loptu, uvatiš neku drugaricu za guzu, šta boli te uvo klinac si niko ti ne zamera. Igraš tape, menjaš sličice, odmor ti legne ko budali šamar. Danas trčiš, al ne da bi se opustio nego da bi sve stigao završiš.
Treba mi taj veliki odmor, makar na 25 minuta da zaboravim na sve probleme.