Vlahala

Mitsko mesto zagrobnog života vlaške nacionalne manjine.

Ogromna kula čiji ulaz čuvaju dva gipsana lava koja je specijalno prevezao Grga transport iz Beča. Raskošna i puna luksuznog nameštaja sa kovanim gvožđem na balkonima i velikom podzemnom garažom popunjenom nemačkim automobilima. Sa zvučnika raspoređenim širom kule bije Radio Morava, naravno samo sa vlaškim hitovima tipa onaj "Ljulju ljulju ljulju ljuj" koji je standardno na top listi najpopularnijih numera.

U Vlahalu ne može svako ući. Za početak moraš dvajes godina da živiš u državi gde je jedan od zvaničnih jezika nemački. Kao drugo, nećeš jebati Rumunku na versaće posteljinama u odajama Vlahale ako za života nisi izgradio bar tri sprata visoku kuću u rodnom kraju i ako nisi imao bar četiri različite životinjske vrste na ogradi. I treće, najvažnije, moraš da izgineš da bi zaradio mesto međ besmrtnim vlaškim gastosima. Kao i oni bradati Šveđani sa svojom lošom kopijom. To najlakše postižeš ako umoran voziš petnaest sati iz Hamburga pa se zakucaš u kamion koji ti dolazi iz suprotnog smera, tako uspevši da se nađeš u dnevnom izveštaju Nade Macure.
Naravno, podrazumeva se da umeš da barataš crnim mađijama i da si bar dvojicu komšija zajebo poturivši im neki začarani artifakt u avliju.

Divno mesto.

-Dobro nam doš'o. Da čujem.
-'Vako, švajcarsko državljanstvo od '87-e, dva mercedesa i audi, dve kuće i novi ajfon. Skončao život sudarivši se sa autom punim Turaka na autoputu.
-Turaka? Alal vera. Evo ključ od sobe i sa srećom, sad šaljemo sms za čestitku na Moravi.