kazemo ovo kad radimo nesto iz ciste ljubavi, meraka, lepote cina...kad radimo nesto, zato sto nam pricinjava radost i zadovoljstvo u potpunosti, zato sto nas ispunjava.

Danas sam je video. Bila je lepa, još lepša nego pre. Setih se odbačenih maštarenja - srušenih mostova do vidikovca. Zašto sam ih srušio? Zato što dalje od vidikovca nisam mogao. Zaista, pogledati je daje moć da se izdrži sve na ovom svetu što satire čoveka. Gledati je znači biti u miru sa svetom. Sećanje na nju je lek mojoj duši, koja sada dobija malo snage. Izgubiti je iz vida zauvek oduzima mi svetlost života. U jednom trenu osećam da bih prošao sve muke za nju, u drugom da bih, prosto, za nju umro. Ali, avaj! Ja poznajem lance svoga života, ja poznajem ponor koji zjapi, ja poznajem ništavilo, ja poznajem strah, ja poznajem ludilo, ja poznajem beznađe, ja poznajem sebe. Neobjašnjivo je to... Ne, ne odlazi u nepovrat rasipajući se po stazama moga života! Zar je sve što sam činio dovelo do toga da te gledam kako se kao suvo jesenje lišće raznosiš po vetru moga života i padaš utabana u blato? Ne znam više ništa da govorim.