Zajebavanje laserima

1999a godina, bombarduju nas svi živi. Mi po 10-ak godina... Pola 10 uveče, pao mrak odavno, ne znam šta ću sa sobom. Zovnem par drugara i izađemo napolje da se sprdamo sa laserima koji su tad bili baš do jaja. Posle nekog vremena uperavanja lasera po brdima i zaslepljivanja jedni drugih, slučajno počnemo da uperujemo ljudima u prozore. Narod jadan pod stresom, teško vreme, rat, kriza, još mu samo fali šetajuća crvena tačka u kući. Skontamo mi kol'ko se oni cimaju, i đeca k'o đeca, krenemo redom... Dođemo do kuće našeg tadašnjeg gradonačelnika, inače velikog nadžaka i u'vatimo da ga sprdamo. 10ak sekundi posle prvog upiranja lasera u prozor gase se svetla u celoj kućetini, tj vili. Videvši njegovu reakciju shvatimo šta nam je činiti i narednih 10ak dana. Prcali smo mi njega tako dok nas slučajno nisu provalili i oplavili od batina njegovi sinovi. Bile su mi to najslađe batine u životu, ko ga jebe kad je bio loš čovek. Krivo mi je samo što smo i dobre ljude zajebavali, al' šta zna dete...