Neki debeli lik koji ima svoju kafanu. Žena mu se zove Suzana i mo'š se reći da je neka poluizvedba hoćne milfače. Ali vuče malo na midžet. Žare je ne guzi već četiri godine, imaju dve ćerke, jedna opičena, druga mlađa. Imena im počinju na J. Ova mlađa je zgodnija, ali ne gledaj u nju, pedofile jedan. Pusti da odstoji.
Kao i svaki kafandžija, Žare je počeo kao član nekog benda čiji je smisao bio ubijanje vremena u studentskim danima, jer su tada cepale Jabuke, Valjci i ostala sentiš govna. A pičke na to vlažile, pa "što ne bi i mi tako". Bend se, naravno raspao, a Žare, kao malo poveći momak, zračio je autoritetom i silom, te su svi instrumenti i ozvučenje ostali kod njega. Od para što je prodao kombi, uzeo je neku rupu na okretnici i pretvorio je u kafanicu. I za pola godine, postao je glavni u kraju.
Svi su ga znali i svi mu odavali poštovanje, ali se nekako tu priča i završavala. Osećali su neku žal u njegovoj blizini, neku promašenost i tugu. Ali, kad god bi postali svesni te energije, brzo bi se osmehnuli i rekli mu da mu je bradica baš onako, pornićarska i da moraju da idu sad, pa će svratiti na po jedan pelinkovac kad nađu vremena. Jebiga, žurba, ludo vreme.
I tako Žare danas drži kafanicu pored železničke stanice, ima stalnih mušterija koje može da nabroji na prste jedne ruke, švalera se po varošici i ponekad daje klincima iz kraja žeton na lepe oči da odigraju terminator dvojku na filperu. Dosadno mu je. Obe devojčice su već otišle za Novi Sad, a niko ga od starih drugova ne zove, osim kad nekom treba ozvučenje. Jer zna se, Žare je muzičar i on to ima pa će ti pomoći oko svega.
Ej, živote lutalico.
