Zbogom žohari!

Било је то у рано лето или касно пролеће, не сећа се тачно. Али мали Милан добро памти да је то било две недеље пре његовог седмог рођендана, врло добро се сећа да се напокон ослободио нервозне васпитачице, уплаканих трогодишњака, неваљалог Марка и поподневне дремке. Само једном, за крај, са осмехом је погледао зграду вртића, изустио насловну реченицу и кренуо путем великих дечака.
Скоро двадесет година касније, након вишемесечне борбе око визе, разних бирократских заврзлама и тешких одлука, сада велики Милан, стајао је на улазу у аеродром. Гледао је у свој град по последњи пут те године, можда и следеће, на ум му је пала мисао изречена давне деведесет и неке, брзо ју је одагнао, сада је гајио нека друга осећања према својим жохарима. Дубоко је удахнуо, десно око му је заиграло, окренуо се брзо и кренуо према свом дугогодишњем циљу. Није заплакао, успео је да буде јачи од тога.