U osnovnoj školi, uvek je sedeo u prvom redu, uredno odmotavao svoj sendvič sa povrćem spakovan u kariranu salvetu. Od petog do osmog razreda je bio član svih sekcija, redom od tkačke do sekcije za domaćinstvo. Frizuru je uvek gonio na stranu, nikada nije ostao na fudbalu posle škole. Srednju je upisao, od kuće do škole je znao samo jedan put, dok smo mi smrtnici pokušavali da nađemo potencijalnu udomiteljku naših, od nejebice suvih, tetreba, on je čitao sabrana dela Aristofana. Završio je srednju školu, upisao prava, na budžetu naravno. U domu je prijavljivao sve redom koji su pravili buku veću od 25 decibela - pobogu, mora se učiti i više nego što profa traži, neispunjene roditeljske ambicije ne stvaraju ljude, nego trkaće konje na hipodromima. Završio fakultet, istažirao, na svako izdrkavanje šefa reagovao osmehom konkubine, od tada su ga ljudi viđali isključivo u plavoj košulji, sivom kaputiću, sa frizurom nepromenjenom još od osnovne škole. Na prvoj večeri kod roditelja svoje devojke nije srkao, uljudno je pričao o pesmama Branka Radičevića, Marksizmu i revoluciji, jedine teme u svemiru koje bi mu strast bar malo probudile, jedino tada je bar malo ličio na čoveka, a ne na uplašenog hladnokrvnog reptila. Oženio se, dobio dvoje dece, starijeg sina, mlađu kćerku. Odlični đaci. Nikada nije ostao sa ekipom posle posla, nikada nikome nije posudio para. U pedesetim dobija hronične probleme sa prostatom, do tada je već postao vlasnik dve plakete za najvrednijeg radnika kolektiva, koje stoje u memljivoj kožnoj torbi, istoj onoj koju je imao kao mladi pripravnik. Igra šah. Umire.

Lik kojem kvota na tiketu ne prelazi 3. Igra na domaćina protiv fenjeraša.