Zamislimo sledeću situaciju:
Trudna žena očekuje blizance. Bliži se porođaj, a dva fetusa razgovaraju...
- Da li ti stvarno veruješ u život posle ovoga?
- Pa da... mora da postoji nešto posle rođenja. Možda smo ovde baš zato da bismo se pripremili na ono što nas čeka.
- Gluposti, ne postoji život posle rođenja. Kako bi uopšte izgledao takav život?
- Ne znam, ali ubeđen sam da će tamo biti bolje nego ovde. Možda ćemo videti neki novi, veliki, široki svet i moći da trčimo...
- Budalaština! Trčimo, šta ti to znači?
- Krećemo se brzo sa mesta na mesto.
- Aha. Sve i da postoji takav svet, a naravno da ne postoji pošto ga niko nije video, ne bismo mogli da se pomerimo daleko, vidiš kolike su nam pupčane vrpce, a kroz njih se hranimo...
- Ma u tom novom žvotu ćemo se hraniti na drugi način, uopšte nam neće biti potrebna pupčana vrpca. Ješćemo.
- Šta bi to bilo? A i odmah bismo se izgubili...
- Pa možda ćemo tamo moći da vidimo gde smo, da se lakše snalazimo.
- Šta znači videti? Kako sada ne vidimo?
- Pa zato što je mrak, napolju će biti svetlo...
- Ne postoji svetlo. A i ja ne bih ni želeo da živim u takvom svetu, nema sigurnosti, ništa ne bismo znali, ne bismo se snašli...
- Pa imaćemo mamu, ona će se brinuti o nama!
- Mama? Kakva glupost... i ti u to veruješ. Pa dobro, gde je ta mama?
- Mama je svuda oko nas! U njoj smo i zahvaljujući njoj živimo. Ona nas je stvorila, bez nje uopšte ne bismo postojali.
- U to ne verujem! Nikada nisam video nikakvu mamu, stoga je jasno da ništa slično ne postoji. Ne postoji život posle rođenja i to je to!
- Istina, niko se odatle još nije vratio da nam ispriča, ali opet, ja verujem da tek posle rođenja počinje pravi život...
- Samo se ti nadaj. Bolje ti je da uživaš u ovom životu koji imaš i da ne filozofiraš previše.