Zvonar

Igrati zvonara, u zatvoru, značilo je potplatiti profoza da im vrata ostavi otvorena, tako da su zatvorenici mogli da se posećuju. Oni bi se skupili u jednu odaju i tamo bi iz tronošca od drveta – u kom je stajao kabao za nuždu – izvadili kabao, a tronožac doneli u sredinu. Zatim bi društvo imalo da poseda uokolo, oko tronošca. U rupu, gde je bio kabao, imali su sad igrači da spuste svoje udove, a na ud da privežu konac, ili neku vrpcu. Te vrpce bi visile, pod tronošcem, koji bi se tada pokrio.
Igra se sastojala u tome da jedan od igrača ima, dole, da zavuče ruku i cimne jednu vrpcu, na ,,tri’', derući se prethodno ,,jedan, dva, tri’'. Majstorija je bila u tome da se svi igrači razderu, kao da im kožu s leđa deru, a onaj, koji cima, da pogodi, koga je cimnuo. Urnebes bi bio veliki i svak bi se kreveljio. Svi su pisali po jedan, bečki, cvancik, a katkad – kad se igralo hazardno – po jedan talir ćesarski. Ako bi onaj, koji cima, pogodio sve je nosio, ako nije, igralo se dalje i cimao je idući. Tako se, u zatvorima, vreme, nekako, prekraćivalo.