Misao koja ti prođe kroz glavu u momentu kad ti dođe da sam sebe udaviš brate, jer si hteo da pomogneš nekome i na kraju se uvalio u neviđena govna. Teško je biti fin!
Sediš u busu, a sedište do tebe je prazno. Prilazi ti neka bakuta i pita te da li je mesto slobodno. I sedne ona tako sa 10 nekih kesa sa povrćem, voćem i nekim sranjima što je pokupila na pijaci pošto je pre koji dan bila penzija. I onda te ona pita da li bi joj mogao reći samo kada dođe njena stanica i objasni ti koja je to tačno i da je zaboravila naočale pa ne vidi ništa. I ti je jedva skapiraš i ajde obećaš da ćeš da joj kažeš na vreme. E tu si ga najebo- onda baba počne priču - o njenim unucima, o nekadašnjim vremenima, kako je bilo kad je Tito bio živ, bla bla bla kako današnje generacije su ovakve onakve... I taman ustaješ sa sedišta i objašnjavaš bakuti da je to njena stanica, a i ti tu trebaš da izađeš. I pre nego što si se snašao, zapneš za onu jednu njenu kesu i padneš koliko si dug i širok. A u glavi ista jebena misao -
" Bože zašto? Hteo sam za promenu da budem ljubazan?! "------------------------------------
Ideš ulicom kući i vidiš pijanog čoveka kako posrće ulicom. Odjednom, čovek padne u neku lokvu. Prilazeći mu polako skapiraš da je to komšija iz zgrade, alkos sa prvog sprata. I eto, bude ti ga žao i ajde odlučiš da ga povedeš. I priđeš mu, uhvatiš ga pod mišku i polako krećete ka zgradi. Baš u tom momentu, kad stižete pred zgradu, čovek povrati sve po tebi. A hteo si samo da budeš ljubazan za promenu...
