Rečenica kojom sagovorniku ukazujemo da ne uvažavamo nikakvo opravdanje za njegovo neznanje i pogubljenost u određenoj situaciji.
Gore navedena crtica je ispunjena određenom glupošću koju određena osoba odlično obavlja. Pominje se isključivo radi poređenja bitne i nebitne stvari u životu, čime osobi nabijamo na nos neznanje i postižemo sledeći efekat:
1) osoba se pita da li je upravo ta njena najbolja strana bitna koliko i data aktivnost; shvata poentu i popravlja se.
2) osoba ne razmišlja o krpljenju, već nastavlja sa radnjom, ne bi li je brže-bolje završila. (u ovakvim situacijama je vršenje radnje još gore nego u početku)
3) osoba te tera u kurac i odlazi.
-Milanče!
-Oj čika Dule?
-Odi da pomogneš oko uglja, leba ti.
-Pa znate, ja...
-Dođi, nisam te pitao šta treba i kad treba!
-Evo me.. :drhtavim glasom:
-Uzmi deder lopatu pa polako.
-Evo me.
-Lopatu Milane, ne motiku!
-Aha, evo, evo.
-E tako, sad znaš posao.
-Znam, znam...
-Milane, ne drži se tako lopata.
-Da, da, svakako. Moja greška.
-Ooo jebem ti lebac, pa kako misliš tim drvenim delom da utovaraš ugalj majku ti tvoju?! Okreni je! Ti k'o da nikad lopate nisi video.
-Čika Dule, ja... ovaj...
-Šta?! Pevaj!
-Ja ovo nikada nisam radio, ne znam.
-Ne znaš?!
-Da, ne znam. Jebiga.
-A znaš da igraš one igrice po ceo dan, to znaš! Slušam te bokte u kasne sate, ne možemo ja i žena da spavamo!
-:muk:
-A ćale ti je samo takav radnik bio, sunce ti tvoje!
-Izgleda sam na mamu.
-Ma ćut'. :okreće broj:
(...)
Rajko?! Ti li si... naručuj sutra pet tona uglja. Ne, ne, nego mali mora da vežba, vratićemo svaki gram!
