Pomisliš kada te iritntni ženski glas i priča dave kao beba anakonda koja uči veštinu davljenja plena na tebi.
- E ćao Ana, šta ima? ( čisto onako)
E, pa da ti pričam... Ispit... Skripta... Onaj moj kreten... Ima jedan asistent... U grad.. Skupo bre... Našla novčanik i vratila.. Radim i dalje u kafiću... Mira se smuvala sa... Mara se smuvala sa... Nađa se smuvala sa... Nove patike.. Videla Dragana Jovanovića... Na Adi... Gužva... Vrućina... Što si ti smoren nešto kao ono a?
- Ma onako, skupilo se. ( ćuti idiote, upropasti mi dan, ma nedelju!)
A jeedva da je znam. Valjda je koleginica sa faksa, poznat mi bil, pa čisto onako pitao..
Kuršumi i džebane! :)
+ ahahahahaha. Ja sam istreniran u slušanju. Mogu da slušam neku osobu najpažljivije, a da je uopšte ne čujem o čemu priča. Čak se stiče utisak da sam neko ko ume das sasluša i da savet. Koj crni savet, treba im samo neko ko klima glavom, da bi uradili kako su već i naumili.
U pravu je Maja, nemam ja ništa protiv ženskog roda ( kakva rečenica, jbt).
NEgo, definisao sam rečenicu koju u određenim slučajevima naprosto poželiš da kažeš, i naravno, sve što odradiš je Unutrašnji psovni monolog.
Eto..
Ako si joj reko.
:)