Kaže, zaljubio se. Ne znam koji je to put u zadnjih šest meseci. Meša čovek samoću i ljubav, a ne izađe mu to baš na isto. Pitao me jednom koliko je to puta dozvoljeno da se zbog suknje izgubi glava. E moj prika, jednom i to ako imaš sreće. Samo što i onda ne bude do suknje, imaju i oči tu neki faktor. Kad se sretnu, a ti misliš došlo je do nekog sudara svetova, pošašaviš gore nego kad si prvi put zajutrio u kafani.
Pita još, reže me tamo gde sam najtanji, zašto sam eto u godine neoženjen zagazio. Gde da mu kažem to je zbog tog jednog puta. Nisam baš snalažljiv, kada sam glavu prokockao, nije mi se više ni vraćala. Nego da si ti meni živ, drugačije smo krojeni, a i ja sam izgleda perjem punjen, mekan poput duše, pa me eto sve i vređa. Pričaj mi zbog koje si to pošandrcao i deder naspi još po jednu, zapoveđeno ti nebilo.
Samo nemoj to. Nešto mi se omililo ćutanje. Otvrdno sam ti ko jučerašnje pecivo, nećeš od mene danas ništa izvući. Kažeš voliš je, tako bar misliš. Čim o tome mora da se misli..., al neka, da ne ureknem.
E sad i ti uhvatio se što je nosim u novčaniku. Hajde eto reci mi, šta vrednije da stvaim? Ma nije. Odbolovah ja nju. Možda još malo... A i ti se brate uhvatio... Deder naspi još po jednu.
