Baba smarač, supruga, verni drug i ženska verzija Muharema Serbezovskog. Peva jednu pesmu godinama u kojoj propagira da Boga ni raja nema jer šta drugo znače stihovi, citiram: ’’pre odlaska u večiti mrak hoću zlatni dan, suncem okupan?’’ Kako ti Bisera znaš da je večiti mrak na kraju, da nisi doživela kliničku smrt, a i da jesi to ništa ne znači, to su lagarije što si ti videla – prelest teološki rečeno - komunjaro jedna ako je za tebe mrak za vernike nije i taj zlatan dan šta je koj kurac bilo na tom moru toliko važno, jebo te neki Mišo Kovač, u jaka stvar jebo te, pa šta, tolka frka oko jednog dana ispunjenog seksom na yu plaži?
Jao samo opet da proživi taj tren: kapljice na njegovim leđima se slivaju, hani sokovi, zaždilo sunce, Bisera se kupa i izlazi iz vode debeljuškasta, zlatan sat, zlatne kapi, zlatno runo i Splitske večeri i festivale, šlager sezone, autoput Omiš-Trogir; cvrči se na suncu zlatna šumica Biserina puna malih Miša Kovača koji obdelavaju zemljište tu.
Bisera Veletanlić i Zafir Hadžimanov plešu na osamdeset godina mature i duvaju balone na svakom piše zlatan dan i nacrtano razno zlato na njima satovi, pehari, grivne, pozlaćena cela sala: Zafir to uredio sa konobarima a Milutin Popović Zahar svira harmoniku i prati ih kako plešu, obigrava i kezi se – ko u Ko to tamo peva ciganin onaj – da bi kasnije obojica izvršila dugotrajno suspregnuti zlatni tuš na Biseru a ona se kikoće vesela i odlazi polako u večiti mrak.
Sutradan se Bisera budi i ničega se ne seća i sve kreće ponovo – e to je za mene parada ponosa, to je za mene vizija pakla.
