U nekim retkim životnim trenutcima kada smo mi, Oni Koji Hodaju, pri dovoljno para da priuštimo taksi, shvatimo kolika je zapravo moć indoktrinacije. Prva indoktrinacija koju je moja generacija trpela je, za razliku od Minksica i Pokemona, fala bogu vaspitanje. U nekim retkim životnim trenutcima kada su naši stari, takođe Oni Koji Hodaju, zvali taksi izgovarali bi ove dve reči pre svega ostalog.
Dve reči koje izazivaju facijalni grč. Dve reči koje čine vrhunsku kontradikciju usluzi koja nam je pružena. Dve reči koje smo slušali sve dok nismo stasali da ih i sami izgovaramo, a kada smo počeli čudili smo se sami sebi kako koj' moj možemo želeti smrt polovini planete u trenutku kada nas dispečer jebe loše a opet, po prekidu pesmice koju ćemo verovatno slušati u redu za sv. Petra, programirano izgovoriti:
-Budite ljubazni, jedno vozilo za Vojvode Milojka 44...
-Dokle?
-Vajara Đoke 2
-Šta bre?
-VAJARA. ĐOKE. DVA.
*deset minuta pesmice*
-Taksi, izvolite?
-Budite ljubazni...
-Opet vi? Imate li pametnija posla nego da zajebavate pošten narod? Kakav bre Vajar Đoka a sine??
-Alo ljudi to je ulica na Senjaku, vi ste taksi služ...
*pet minuta pesmice*
-Taksi, izvolite?
-BUDITE Lj...
-Vajara Đoke, a? Proverili smo, ko bi rekao kako ljudi nazivaju ulice. A ja iz Donje Šatornje, he he he, svašta sa vama BeOgraĐAnima!
-Dakle mogu li dobiti jedno vozilo od Vojvode Milojka do Vajara jebenog Đoke?
-483 za dvanaest minuta *klik*
-U šta se ovaj nesretni grad pretvorio...
