U najmanju ruku neugodan, a neretko i bolan, prelazak iz lepseg stanja u ruznije- realnost.
4:35 ujutru. Slavija. Okretnica autobusa. Tiho je. Tek poneko zurno pristize na stanicu jer se prvi jutarnji ocekuje svakog minuta. Pristize japanac. Malobrojni putnici nemarno ulaze gledajuci svoja posla i zabadaju se na hladna sedista, uglavnom kraj blago odskrinutih prozora. Naslanjas glavu na prozor i krenes da premotavas film noci koja se upravo zavrsava. Nesvesno dodirujes usne i prisecas se mekoce njegovih usana. Smesis se raznezeno. Pomislis kako je zivot lep. Uskoro ces biti u toplom krevetu, sa jastucima sanjariti o sledecoj divnoj noci. I onoj nakon toga. I onoj nakon toga... Klinacki naivno crtas nesto lepo na zamagljenom staklu. Ususkavas se u kaputu iako ti je vec toplo oko srca. Vreme brzo leti u mastarenju i nailazi
tvoja stanica. Silazis i strpljivo cekas zelenog ciku, jos uvek sanjajuci budna. Udises divno jutro, hladan vazduh ti ispunjava pluca, obecava mir. Cika je promenio boju i kreces da prelazis ulicu, ne obaziruci se previse na svoju okolinu. Jer svet je tvoj... Sve dok te iz misli ne trgne zaglusujuca sirena automobila. Izbacena si iz koloseka snova munjevitom brzinom i pogledas oko sebe. Latinoamerikanac iz besnog automobila vice na tebe "MOVE,DAMN GIRL". Shvatas da stojis na sred ulice, daleko od svoje stanice, daleko od svog grada, daleko od te noci, daleko od tih usana. Previse daleko. Budjenje.
Lestate, to od tebe nisam ocekivala. Neko prozivanje da sam pedercina, da, ali ovo ne. Hvala.
Pa majke mi, oženiću te! xDD