Postoji jedna odlična teorija koja opisuje ovakvu vrstu pojava, autor je Heri Frankfurt. Naime, bullshitteri se razlikuju od lažova jer, dok ovi drugi namerno iznose laži, bullshitteri su jednostavno nezainteresovani za istinu. Dok lažovi znaju šta je istina i nastoje da je što bolje upoznaju da bi je što bolje sakrili, bullshitteri imaju primarnu ulogu da impresioniraju i ubede publiku u ispravnost svojih tvrdnji te su, stoga, veći neprijatelji istine nego lažovi. U eri gde svako piše, svako se pita, priča, stvara, bloguje, itd. nastala je hiperinflacija ove pojave. U srpskom jeziku sinonimi su: kenjanje, priča bez pokrića ili licemerje.
A (sasvim legitimna tvrdnja ): Deca su smisao života, svako mora da nadje sebi ženu, izrodi decu, vaspita ih u hrišćanskom duhu i širi ljubav i milosrdje.
B (sasvim legitiman inquiry): Aha, da. A čekaj, koliko to dece imaš, još uvek si na jednocifrenom broju? Šta, nijedno?? A, jesi li oženjen? Šta kažeš, 25 godina i nemaš? Devojku? Ni to? Još uvek mama i tata daju džeparac, ha? Naravno, u crkvi si poslednji put bio u 8. razredu na ekskurziji a Bibliju ni pročitao nisi?
A (ispostavlja se da je bullshitter): Ne smaraj, nego hajd sad u nedelju da idemo da prebijamo pedere i lezbejke, oni će da mi se tu šire po Srbiji.
B: Bože, sačuvaj me takve ljubavi i milosrdja.
