Ćale kula

Kuća koju je ćale zidao, njegov hram i svetinja, nebitno da li je završena ili ne (ovo "ne" je češći slučaj). Nebitno kojih je dimenzija, kada priča o svojoj kući, stičeš utisak da je pravi dvorac koji po vremenskoj dimenziji zidanja zasenjuje Skadar na Bojani, a po velelepnosti i Kamelot i Bakingemsku palatu zajedno. Naravno da je sam tok zidanja i nabavke materijala bio izuzetno mukotrpan i pun odricanja: sve pare su na to odlazile pa nije bilo ni za 'leba, a baš tada bila neka nestašica materijala, a džakove cementa je na leđima nosio od par kilometara udaljenog stovarišta i ručno je mešao malter i beton. I vremenski uslovi su često bili protiv njega. Po difoltu, pre svega toga ga je neki kvarni opštinski službenik jebavao za dozvole, pa su ti objekti često bez dozvola.
I ni slučajno, čak ni u šali, ne pominji da bi ti čak i na mikrosekund palo na pamet da to prodaš! Ta rečenica će mu ostati urezana u sećanje zauvek. U blažoj formi reakcije ćeš dobiti pridiku kako je "sa njegovih 10 prstiju i u znoju" sve to stvorio, a ti bi da to proćerdaš! O težoj reakciji je previše jezivo pričati jer su ljudi u stanju afekta skloni najuvrnutijim reakcijama i postupcima. U svakom slučaju, bićeš za sva vremena obeležen kao raspikuća nedostojna poverenja i možda lišen nasledstva iste ( priča se da su pojedini čak prepisivali kuće maloletnim unucima ili čak i zetovima u slučaju ženskog potomstva usled jednom izgovorene takve rečenice).
Jedina osoba koja može povremeno da ga ućutka je keva, rečenicama poput "Šta sereš, ono kad ste udarali ploču pa se oždrali i napili pa vas sakupljali po dvorištu i posle niste mogli danima da se oporavite i radite" i slično. Ali, iako privremeno zaćuti, neće se predomisliti i odstupiti ni za milimetar. Ugasio si, jebiga!