Obično služio kao ukras, a uglavnom je to i danas. Naši su, u "srećna vremena", na putu do Poljske, šetajući Pragom kupovali isti, hvalili se prijateljima, komšijama, rodbini da je više nego jeftin, gotovo džaba. I sve je to tako bilo dok bilo ko od nas nije prišao istom, ne daj Bože razbio čašu ili neki drugi komad izrađen od kristala. Tada bi se otkrila istina i prava vrednost bi izašla na videlo.
Keva: Jao, bili smo u Poljskoj prošli vikend, divno smo se proveli.
Komšinica: Baš divno, šta ste lepo kupili?
Keva: Ma sve i svašta, a u povratku svratismo do Praga, za ono para što je ostalo kao kusur od salame kupismo neki kristalni set, da nam ne ostaju krune u džepu.
Ja i moja loptica: Traaaaaaas; čaša puca.
Ćale: Pizda ti materina, pola godine sam radio za te čaše, jebem li ti nanu. Stamenka, daj kaiš!
