Obično služio kao ukras, a uglavnom je to i danas. Naši su, u "srećna vremena", na putu do Poljske, šetajući Pragom kupovali isti, hvalili se prijateljima, komšijama, rodbini da je više nego jeftin, gotovo džaba. I sve je to tako bilo dok bilo ko od nas nije prišao istom, ne daj Bože razbio čašu ili neki drugi komad izrađen od kristala. Tada bi se otkrila istina i prava vrednost bi izašla na videlo.
Keva: Jao, bili smo u Poljskoj prošli vikend, divno smo se proveli.
Komšinica: Baš divno, šta ste lepo kupili?
Keva: Ma sve i svašta, a u povratku svratismo do Praga, za ono para što je ostalo kao kusur od salame kupismo neki kristalni set, da nam ne ostaju krune u džepu.
Ja i moja loptica: Traaaaaaas; čaša puca.
Ćale: Pizda ti materina, pola godine sam radio za te čaše, jebem li ti nanu. Stamenka, daj kaiš!
Moja svekrva bi poludela da joj neko polomi čaše od kristala koje je kupila ili dobila pre 30 godina. I uopšte bilo šta što stoji za ukras.
ONA: - Ali ja sam to čuvala 30 godina!
JA: - Pa vreme im je da se razbiju! :)
Moja mama je pre par godina sve te čaše povukla u upotrebu jer joj se smučilo da skupljaju prašinu a morala je da kupi nove čaše. Tako da iz češkog kristala pijemo svakondevno vodu i sokove. :D