Čovek koga karakteriše hronična indispozicija, jer ga sve izreda smara, sve mu je isfurano, sve je lejm, od svega mu se sere i povraća.
To je npr. kad blejiš sa nekim ljudima i uključe da gledaju Ivana Ivanovića i kidaju se od smeha na njegove super fore, a ti, uzdišući duboko, kolutaš očima, jer su ti tako lejm, iako bi se možda nasmejao na nešto od toga da si nekoliko godina mlađi. Ali i to 'možda' je pod znakom pitanja. Ili kad sretneš društvo iz srednje, pa krenu da prepričavaju fore iz škole, kikoću se istim intenzitetom kao pre sto godina, konstantno preživajući neke izveštale fazone koji su te još u trećem srednje smorili, koji bi ti eventualno bili smešni kad bi se dobro nacirkao ili ustondirao. Najjače je što je njima to smešno i dok su trezni, pa postavljaš sebi pitanje kako li im je tek dobro kad se napiju. Ali ipak si fin i glumiš da ti je do jaja, da ne bi nagraisao kad počneš da negoduješ, iako ti je svaki put sve više mrsko da ih gledaš kako nimalo nisu napredovali za sve ove godine. Tad se zapitaš da nije možda i njima sve tako lejm kao i tebi, pa samo glume finoću, ali kurac -- čvokne te po potiljku pitanje 'Jel ima neko DVD sa mature da okačimo na Jutjub?'. Jebote.
Ili npr. upališ TV i koji god kanal da okreneš, a tamo se neko proserava za medalju, imaš utisak da Židovima koji gostuju kod Mire Adanje Polak ispadaju govna iz usta dok drobe o svom tegobnom životu nakon nacionalizacije imovine, a dok hipnotisan gledaš u Mirka Cvetkovića kao kakav krvook, skontaš da ga uvek čuješ kako priča nešto, iako ne možeš da se setiš da je ikad nešto rekao. Čak i ljudi koji su ti bili gotivni, sada su ti patetični, na čelu s jebenim Rambom koji grli drveće koje ionako treba da crkne. Sve ti je sranje. Onda gasiš TV i okrećeš se svojim plejlistama i kutrenju uz muziku, pa ukapiraš da imaš na stotine albuma koje nisi pustio godinama, jer te je više blam od samog sebe da ih slušaš, a kad ih negde van kuće čuješ, doživiš to kao da ti neko prdi u uši, pa te je još više blam što si to nekad slušao.
Popularne stvari su naročito sranje i teraju te da izduvaš stomačni sadržaj kroz nos, a sranje su ujedno i jer ih vole sranje ljudi od kojih ti se takođe baca pegla, pa umesto da se baviš nečim što je in i popularno, ti ideš u boćarski savez da se socijalizuješ s penzionerima, ionako izgleda da si već star.
- Brate, hoćeš da mi budeš kum na svadbi kad se budem ženio?
- Hvala, batice, ali ajde ne. Nisam ti ja za to.
- Što, bre?
- Pa znaš, svi ti naši svadbeni običaji -- znaš da su mi šit. I trubači su mi sranje, a znaš da kum treba da se veseli da bude čovek broj jedan na svadbi, ja bi' se samo skenjao kad vidim sve te leve goste koji su pozvani samo zato što su nečiji muž/žena/tetka/pašenog, a u stvari su izvučeni iz naftalina i nikad ih ne bi zvao, jer su žgadija, plus treba da se socijalizuješ s njima i uz to se i smeškaš i da budeš prijatan, a znaš da sam ja prek čovek i ne umem da budem prijatan, da ne pominjem što svi hoće da te ljube u obraz, a ljubljenje sa 100 ljudi nikako nije higijenski, plus će muzika da bude verovatno neko govno, a ne biva da idem ščepovima u ušima, iako treba izdržati nekoliko sati... Jedino da me napijete.
- Mojne brineš za to.
- Ok onda.
