Sami kraj zime. Snijeg. Golo tijelo na skijama. Vrh vulkanskog grotla. Dno vulkanskog grotla - nagazne mine koje žude za bilo kakvim dodirom, da napokon njih tri, sestre, od iste ruke skovane, pokažu svoju svrhu. Da raznesu nešto, makar to bio i jeftini, mekani talk.

Golo tijelo, namučeno, obeshrabreno, bez identiteta, bez volje za jebanjem, a kamoli životom, posmatra paru što se diže nad vulkanom. Broji zadnje otkucaje srca, jer će uskoro rasparčan proći kroz tu paru u vazduhu, zahvaljujući nagaznim minama koje je postavio paralelno jednu sa drugom, i drugu sa trećom. Tri komada prika. Ovoga puta su vrata za bilo kakav rizik zaključana. Dvaput. I zakovana daskama. I čuvaj se psa.

Optimisti bi rekli da je samoubistvo za pičke, za nesposobne, obične ljude. On, sada već bivši, od dna ka vrhu zanimanja: taksista, taksista-džeparoš, taksista-džeparoš-diler, diler, robijaš, diler, makro, vlasnik nekolicine eminentnih gradskih restorana, i poslednje, gradonačelnik, se sa optimistima ne bi složio. Od danas, on se ni sa kim ne slaže. On se danas razlaže.

Realno, zaslužio je. Jak šamar koji je dobio od desne ruke svoje desne ruke, Ane, majke troje djece, supruge i tete u vrtiću doveo ga je do toga da stvari sagleda realno. Da vidi u kakav kurčev kurac je odveo ovaj grad koji je imao perspektivu i parkove, da pogleda bore na Aninom licu starom trideset sedam godina, da pogleda svoju djecu po jedva peti put u životu. Da vidi da je sve zapostavio, samo da bi se domogao slave koja mu - tek sada je svjestan - neće produžiti porodično stablo.

Slava, eh, ta jebena slava. To prodavanje šuplje priče priče masi - priče u kojoj je on ustvari čovjek - da bi postao neko i nešto. To prebacivanje iz ličnosti u ličnost kada priča sa ljudima, to povinovanje tuđim pravilima, samo da bi se ostavio utisak koji ga probija. Danas, snužden, tužan i sam, zagledan u podnožje ogromne kupe na čijem vrhu sada stoji i plače ko pička zbog svih propusta koje je sebi priuštio i koje tek sada vidi, sada, kada je dospio u živo blato dna koje ga proždire, on pušta svoje golo tijelo niz padinu. Kroz glavu prozujaše prvi priglavci koje je dobio od babe, tad on uputi poslednji pozdrav Ani i dječici a pogled mu ode u nebo sa kojeg ga gleda njegova mrtva majka, koju je poslednji put vidio kada mu je čestitala pobjedu na izborima za gradonačelnika.

I BUUUUM... nije bilo potrebe za trošenjem para na tri nagazne mine. Prva je uradila dovoljno - govno se razletilo po vazduhu i popadalo u snijeg. A ti, moj vjerni čitaoče, pazi kuda hodaš!

Неприродно снажан стисак за вилицу пренуо га је из сна. Груба мушка шака блокирила му је доток ваздуха. Отворио је очи. Мрак. Гробно језив. Онај пред свитање. Чуо је фрктање свог коња и пуцање сувог грања под ногама.
Чуо је гласове. Непознат језик. Тргавши десну руку покушао се машити за опасач. Узалуд. Маузера не бијаше тамо гдје је требао стајати. Војничка чизма му газаше шаку. Чинило му се да се тона навалила на њу. Осјетио је челик у десном бедру. Осјетио је кундак на челу. Осјетио је... Ништа. Са тупим звуком корака уснула је и његова свијест.

Пробудила га је хладноћа камена. Ништа не може бити хладно као камен. И опет тмина. Рефлексно се ухватио за десно бедро. Бољело је. Оштро. Као да су изнова и изнова забијали сјечиво у њега. Заспао је на стражи. Имао је флеш који је његовом уму појаснио поријекло ране и разлог ситуације у којој се налазио. Сурова хладноћа камена. Објашњавала је боље од свега.
Неко је ногом отворио врата. Пошла су напријед и снажно се одбила од зида. Опет рука на вилици. Стисак као у самртном грчу. Набили су му капуљачу преко главе и ужурбано га повели некуд. Бољело је.

Плашио се за свој живот. Први пут онако истински. Довели су га негдје. Скинули капуљачу. Налазио се у скученој соби комплетно прекривеној бијелим плочицама. На средини пода се налазио одвод. Ничег другог није било. Дисао је снажно. Као да граби последње праменове ваздуха. Страх. Бол. Док га је сјенка иза њега приморавала да клекне, сузе му залише дјечије лице. Имао је 23 године. У очи му опет упаде онај одвод. Ту ће отећи крв, помисли. Моја крв. Заледио се. Осјети хладну цијев на потиљку. Хладноћа га је могла убити и без метка. Молио је. Као да га је неко и разумио. Зликовац је повукао окидач. Није опалио. Чуо је гласан смијех иза себе. Пао је у несвијест. Мрак.

Убили су у њему све људско. Трећи дан није добијао храну. Воду на кашичицу. Његово младо тијело бијаше сво у ранама и подливима. Да је барем неко хтио прозборити људску ријеч са њим. Није желио смрт. Штавише, молио је да га поштеде. Љубио чизме онима који су га газили до изнемоглости. Ум се није могао помирити са помишљу да ће му неко одузети живот. Њему. Млађаном пастиру, подно планинских вијенаца његовог краја. Убили су понос младог човјека. Свака трунка некадашње гордости цурала је са крвљу која га обливаше непрестано. Биједник. Само несретни црв под капом небеском.

Четвртога дана га изведоше на свјетлост. Чинило му се да цијелу вјечност није угледао зеленило траве. Опет су почели да га газе. Крвнички му забијавши врхове чизама у ребра. Није више молио. Гласа није пуштао. Упијао је јутарње сунце. Док су пушили цигарете, успио је да се придигне. Нека лудачка снага му потече жилама. На уста крену пјена. Стајао је усправно. Као у строју. Долином се разлијеже врисак. Његов глас. Груб, као у зрела човјека. ''ЈА НИСАМ ЖИВОТИЊА, МАЈКУ ВАМ ВАШУ! ЈА САМ ЧОВЈЕК''
Човјек. Звучаше гордо. Камено.

Зграбио је пиштољ из футроле забезекнутог официра. Принио га сљепоочници и опалио.
Лежао је отворених очију. Гледао у небо. Крв је текла низ блатњаво лице човјека.
Гордог човјека.