DMT drogeranti

У топлим данима тренутак радости долази. Црвени коњи пролећу кроз капије стварности на кристалним стазама. Деца таме улазе у светле дане. Поглед обојен у црвено кроз звездане панораме ка пастелним зрацима од свиле.
Небо ме помера и немам избора. Грле ме везане руке. Шаљем осмех преко ноздрве, у природи плачем кристалне сузе, Сунце пролази кроз мене. Док не сагорим. Кроз последњи зрак све црвено видим.
Падам у свест...
Сунце је пут. Црвени бескрајни ходници, простор се просуо. Полусвет у полусну. Сводови ме љуљају. Из црвених цветова себе сам ишчупао. У маглама бола живим случајно, без сећања ко сам. Ишчезавам у милион боја.
Распадам се. Скупљам се, фрапирам се, гасим се, прекидам се.
Летим снагом мора и Сунца, не треба ми ништа осим летења. Мирише борова шума и боји ме маглама. Тамо сам се изгубио и никад нисам нађен. Више ме нема у ланцима, рушим зидове сумрака.
Шаљем поглед на крај обале, тражим разлог да не додирнем тло.
Ватра на небу. Не познајем те, али се не одупирем.
Грлим црвено Сунце на крају пута бесмисла.